С циљем да заштите своје и дечје интересе, двадесетак хранитељских породица из општине Србобран, заједно са Центром за социјални рад, покренуло је иницијативу за оснивање удружења хранитеља. Ова добровољна хумана активност полако постаје професија и како би постали конкурентни на тржишту услуга, хранитељи морају да унапређују себе и свој рад.
„Захтеваћемо од хранитеља да сами прате како и колико квалитетно се остварује сврха хранитељства, а то је подизање детета у нормалну и здраву особу, способну да се једног дана одвоји од породице и осамостали. Пожељно је да хранитељи унапреде своје вештине и знања и на састанку који смо организовали са њима, разговарали смо о перманентној потреби едукације. Желимо да са хранитељима градимо равноправан партнерски однос“, рекла је Јасмина Пецељ Ђурђевац, психолог у Центру за социјални рад.
Иначе, ове недеље са тренинзима који претходе добијању статуса хранитељске породице, почело је 11 нових полазника из општине Србобран, и у рад су укључена оба партнера, а не само онај који преузима одговорност за децу, као до сада. „Сви чланови морају бити упућени у специфичности деце без родитељског старања, њихова искуства и проблеме, како би се хранитељство што боље остварило. Веома сам задовољна нашим хранитељским породицама. Имамо охрабрујућа искуства, што је посебно важно, јер успешна реализација хранитељства са различитим категоријама деце подстиче друге људе да се прикључе акцији. Наши хранитељи су веома отворени за децу различитих нација, децу ометену у развоју или са хроничним здравственим проблемима, што веома радује“, рекла је Пецељ Ђурђевац.
Ипак, о самим искуствима хранитељства, задовљствима али и тешкоћама, много сликовитије од прописа и правила за srbobran.rs говориле су две хранитељке из Србобрана, Марија Роботка и Клара Фарбаш.
Марија је на почетку своје хранитељске мисије имала дивовски задатак јер је у своју породицу за кратко време примила две девојчице, две сестре, од којих је једна умерено ментално неразвијена особа и телесни инвалид. „Наш највећи проблем била је чињеница да дете није разговарало ни са једним чланом наше породице, осим са мојој ћерком, на чији сам је наговор и позив и прихватила. Моја ћерка је била мост између нас две. Девојчица је све време била добра и послушна, али речи из ње једноставно нису излазиле. Временом смо изградили међусобно поверење и она је сада весела, послушна девојчица која разговара са нама, са комшилуком, и сви смо задовољни“, каже Марија. Успостављање вербалне комуникације није био једини велики проблем кроз који је Марија и њена породица пролазила у животу са овим девојчицама. Маријина породица несебично је помогла и истрајала у намери да се детету које су прихватило отклони и један телесни хендикеп. „Имали смо једну велику операцију ноге. И девојчица је сама имала жељу да се ослободи хендикепа, да може да потрчи и расте и игра се као сва друга деца, и рехабилитација иде у добром смеру“, каже Марија. Прво дете у ову хранитељску породицу дошло је на наговор Маријине ћерке, јер су се ове девојчице познавале из школе. „Било нас је и страх, знали смо за њене здравствене проблеме, али када је стигла код нас све је нестало, колико год било тешко. Хтели смо да јој помогнемо да има квалитетнији живот, да јој пружимо лепе тренутке који су јој до тада недостајали и верујемо да смо у доброј мери успели“, каже Марија.
Иначе, Марија се почела интересовати за хранитељство слушајући искуства Кларе Фарбаш, која се овим племенитим послом бави већ четири године. У њеном дому налазе се две девојке, од којих је једна једина студенткиња међу свом децом у хранитељским продицама у општини Србобран. „Девојке су у мом дому, а сада и њиховом, већ скоро четири године. Немам своју децу и у почетку сам се бојала да ли ћу умети да се на прави начин бавим овим послом. Нисам се покајала јер их сада доживљавам као своју децу и видим да се и оне труде око мене колико и ја око њих, што је доказ добрих односа“, каже Клара. Она брине и преживљава све проблеме „своје“ деце и истиче да је њихова прва обавеза да добро уче. „Једна девојка је на факултету а друга у средњој школи. Јако ме усрећила моја студенткиња када је положила све испите са прве године и сада креће на другу. Надам се да ће успешно завршити школовање, да ће се удати и засновати своју породицу, а ја сам сигурна да ме неће заборавити“, каже Клара.
Слична искуства имају и друге хранитељске породице у општини Србобран. Сви они заслужују похвале за свој племенити рад, али важнија од похвала је подршка друштвене заједнице. Управо друштво, уз задовољне хранитеље, највећи је добитник када из породице проистекне здрава и за самосталан живот способна личност.
