У Великој сали Скупштине општине Србобран у суботу је свечано уручена књижевна награда „Ленкин прстен“, једно од најугледнијих признања за љубавну поезију на српском језику. Овогодишњи лауреат је песник Бојан Васић, који је награђен за песму „Крупноока“, објављену у збирци Кротко (Народна библиотека Стефан Првовенчани из Краљева, 2025). Одлуку је донео жири у саставу доц. др Јелена Марићевић Балаћ, Биљана Пушкар и председница жирија др Драгана В. Тодоресков.
Образлажући одлуку, др Драгана В. Тодоресков истакла је да "љубавни однос између митске Крупнооке у истоименој песми Бојана Васића и лирског субјекта илустрован је ефектном сликом 'у седлу', спрам чега је растанак илустрован њеним нежним испуштањем узди". "Призор унеколико подсећа на сцену из бајке у којој заљубљени заједно јашу у истом правцу, али је одлазак Крупнооке представљен кроз њено 'чилење' или галоп у другом смеру. Испуштање узде је индикативно, јер она има слободу да управља заједничким путовањем. Љубави су именоване 'заборављеним митовима', али је истицање Крупнооке знак да је она ипак упамћени и непролазни мит. Сећање на њу укида пролазност времена, јер 'време помера народе/као опало лишће', а она 'не чује ништа'. Завршетак песме реактивира мотиве и слике с почетка, али Крупноока попут Хомерове јунакиње више не управља 'галопом' љубави, већ следи 'топоте сенки', дакле, коње царства сенки и заборава. Међутим, наречене узде остају нераскидива спона између ње и субјекта, јер их врло могућно ниједна друга Крупноока више није узела у руке. Тако песник љубав представља и као манифестацију чулности, али и као путовање ка надреалном, баш као и Лаза Костић", рекла је др Тодоресков.
О значају две деценије старе манифестације "Ленкин прстен" говорио је Радивој Дебељачки, председник Општине Србобран.
"Ово је манифестација од највишег значаја за Србобран. Наше место богато је разноврсним историјским наслеђем и оно је уткано у грађанску културу целе Војводине. Део те грађанске културе стварала је и представља и породица Дунђерски, која је изнедрила многе важне личости, иза себе оставила многе задужбине које красе и наш Србобран и друге градове Војводине, Нови Сад посебно, али и везе и пријатељства из којих су изашле друге благодети, попут пријатељства са великим песником Лазом Костићем. Оно је изродило љубав, метафизичку љубав која је пред нас донела најлепшу љубавну песму на српском језику - 'Santa Maria della Salute'. Зато је важно што препознајемо значај ове манифестације и трудићемо се да и у наредним годинама дамо пуну подршку културним ствараоцима и њиховим идејама, да негујемо наслеђе које су нам оставили Дунђерски, једна од најважнијих породица које су стварале наш Србобран. Хвала уметницима који су оплеменили програм свечане доделе награде, а лауреату искрене честитке за најлепшу љубавну песму на српском језику и прилици да постане носилац Ленкиног прстена", рекао је обраћајући се присутнима Дебељачки.
У име организатора "Ленкиног прстена" окупљенима се обратила Јулкица Поповић, директорка Дома културе.
"Добродошли на двадесети, јубиларни 'Ленкин прстен', тренутак у години у коме додељујемо истоимену награду, а њеног добитника уврштавамо у друштво најбољих, уважених лирских писаца. Како ми то у нашој установи волимо метафорички да кажемо, додајемо још један дијамант на прстен наше Ленке. Од када је награда установљена наша је идеја да заједно славимо љубав и уметност и да чувамо сећање на Ленку и Лазу, а тако је и сада. Зато ми је драго што видим да и данас у публици седи неко од потомака славне србобранске породице Дунђерски, и што с нама деле ове лепе тренутке", рекла је Поповић.
Награду Васићу уручили су Радивој Дебељачки и Јулкица Поповић.
"Ишчитавајући Костићеве песме и историју породице Дунђерски осетио сам се другачије обавезаним према Ленкином него да ова награда носи име Лазе Костића или наслов песме којом је овековечен њихов однос. Има нечег далеко личнијег, наизглед тужнијег, у суботњем ходочашћу у ком се задушнички преплићу времена, Србобран помало опет постаје Сентомаш, а сенка оне којој су дан рођења и смрти близаначки здружени помаља из сваке изговорене речи.
И ове речи, било да су у питању стихови песме, странице тајног дневника вођеног на француском, или можда књига којом фикцијски проговара Ленка сама, све оне покушавају да дотакну оно што се речима не може, а мора се досегнути – однос између љубави и смрти, суштину људске егзистенције. Речи никада нису пуке речи. Баш стога што смо свесни њихове недовољности, ми се изнова враћамо поезији која својом звучношћу, полисемијом, индиректношћу понајвише успева да досегне нешто од неухватљиве реалности реалног, пре можда него колоквијална реч или праволинијска путања разума.
Свака истински добра песма изграђује сопствену реалност, и баш тиме, зачудо, додирује нешто недокучиво стварно. Ако у томе успевају и друге песме, шта онда рећи за ову која поседује и тежину барокне грађевине и роматичарски, космички узлет у небеса; и мистички занос који у себи здружује истинску покајничку и молитвену сакралност и чулност паганског раја коју Исидора чувено именује изгоретином, а куда се недуго за Костићем запутио Растков Набор Деволац. Santa Maria della Salute неразмрсиво је преплитање платонског и плотног, и плутонски и аполонски и бахантски монументално израђена плинта на коју се ослања модерна српска поезија. Истовремено и Лазина лабудова песма, и последња песма српског романтизма, а прва настајућег модернизма, грандиозна, а усамљена у времену у ком се појавила, деценију непрочитана, написана тако да векује у језику којим је саздана.
Можда зато толико снажно у мени ођекује почетак Костићеве пете октаве, где покајничко обраћање Богородици постаје заљубљена исповест. Тад моја вила преда ме грану, каже песник, а ми сместа у том громогласном тад осећамо како искрсава она – истовремено и Еуридика, и Беатриче, и још нешто неухватљивије, треће, што подрхтава светлом и славом будућег века – пред нама се појављује она као да је уместо тад у стиху записано сад. Јер Лазином песмом намерно су помешана времена, ућутале су разлике између година, између прошлог, садашњег и будућег, помрсио се рачун неумољивим суђајама.
Својим позним, бунтовно орфичким окретањем Ленки, Лаза је превредновао читав живот, безњеницу сажевши у сневани, недоживљени тренутак што стоји насупрот празној вечности васионе, прожимајући је и оживљујући, стварајући рајско време у које улазимо сваки пут када читалачки закорачимо у ову велику песму.
Као несуђени прстен за Ленку, језички на свој начин управо савршен, занавек зачаран дубоким поетским смислом, Santa Maria della Salute позива нас да сваке године изнова и својим речима узмемо удео у њеном надахнућу. Захвалан сам жирију што је песму „Крупноока“ као двадесету придружио награђеном низу који то слави. Хвала вам на томе", рекао је у својој беседи Бојан Васић.
Kрупноока
Више те не видим у седлу,
већ негде покрај натрулих
стубова, док нежно испушташ
узде и чилиш у прошлост попут
свих других заборављених
митова. Позна је јесен и
сумрак у сенке измешта
суштину ствари, овде, где
газим по празном тлу,
више нема понављања и
других долазака, само се
под налетом ветра вечно
гибају прозорска стакла
и умор градова светлуца
суво, усна стиснута у
неизговорену реч. Док
кроз твоје музејске собе
време помера народе
као опало лишће, ти не
чујеш ништа, следећи хладне
топоте сенки о које бију знојаве
узде што си их нежно испустила.
Програм доделе "Ленкиног прстена" употпунили су глумац, члан Југословенског драмског позоришта, Небојша Миловановић, који је говорио стихове Костићеве "Santa Maria della Salute", као и глумица Мина Лазаревић и чланица Опере Народног позоришта у Београду, Наташа Радовановић, које су наступиле у музичком делу.
Бојан Васић (Банатско Ново Село, 1986) српски је књижевник и књижевни критичар. Поред поезије објављује у прозу. Добитник је награда "Млади Дис" и "Матићев шал" за збирку Срча, награда "Мирослав Антић" и "Васко Попа" за књигу Топло биље, као и награде "Бранко Миљковић". Заступљен је у низу генерацијских избора. Васићеве песме превођене су и на словеначки, пољски, енглески, немачки и македонски језик. Члан је Српског књижевног друштва. Живи у Панчеву.
Књижевна награда „Ленкин прстен“ установљена је 2006. године од стране Дома културе Србобран, у част Ленке Дунђерски. Награда се традиционално додељује једном годишње за најлепшу љубавну песму на српском језику, а осим новчаног дела, лауреат добија и плакету и прстен од белог злата. Васић је двадесети добитних награде.
