Жири у саставу др Ана Стјеља (председница), др Чила Уташи и др Харгита Хорват Футо донео је одлуку о лауреатима овогодишњег конкурса за доделу књижевне награде "Милан Дунђерски".
Категорија средњошколци – песме на српском језику
1. место - шифра 27Д05; Антиципација - Угљеша Сурдучки (Надаљ), Економско-трговинска школа, Бечеј
2. место - Љубавјебудућност; Пјесма будућности - Данис Џаферагић (Тузла), Гимназија „Меша Селимовић“, Тузла
3. место - Липа; ЛИПА - Павле Прибић (Нови Сад), Гимназија “Лаза Костић“, Нови Сад
Категорија средњошколци ‒ песме на мађарском језику
1. место - Dezsőke: Te Dévity Tamás (Kishegyes) Kosztolányi Dezső Tehetséggondozó Gimnázium, Szabadka
2. место - Színház: Függöny Lakatos Krisztofer (Óbecse) Közgazdasági-Kereskedelmi Középiskola, Óbecse
3. место - Borvörös: címtelen Gere Flóra (Gunaras) Kosztolányi Dezső Tehetséggondozó Gimnázium, Szabadka
Категорија студенти ‒ песме на српском језику
1. место - Авис Рара: Гавран, Тања Малетић (Нови Београд), Филолошки факултет, Београд
2. место - Плави маслачак: Суђени, Јована Кнежевић (Каона), Педагошки факултет, Ужице
3. место - ПАНЂО4: Живот у парчадима, Самир Суљић (Сладна), Факултет Електротехнике, Тузла
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА НАЈБОЉУ ПЕСМУ НА КОНКУРСУ ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „МИЛАН ДУНЂЕРСКИ” 2024.
На овогодишњи конкурс за доделу песничке награде „Милан Дунђерски“ приспело је знатно мање радова него претходних година. Чињеница да су млади (и средњошколци и студенти) били мање заинтересовани за писање поезије директно је последица духовног стања у друштву. Одсуство мотивације и жеље за креативним изразом озбиљан је показатељ да су младе генерације постале апатичне, безвољне и без неке јасне визије будућности. Све њихове дилеме и недоумице, животни проблеми са којима су они и њихове породице суочени, рефлектовали су се и на поезију. Као да је њихов млади глас занемео. И то са разлогом. Некада је и ћутња јасан знак и недвосмислена порука.
КАТЕГОРИЈА СРЕДЊА ШКОЛА
Уметнички најуспелија и хуманистички мисаоно најдубља песма јесте песма под насловом „Антиципација“ (Шифра: 27Д05) чији је аутор Угљеша Сурдучки из Надаља. Ова, нешто дужа песма, у правом смислу одговара на задату тему из свог наслова – а то је антиципација – односно како једно младо биће опажа овај свет, те како себе доживљава у односу на своје, рекло би се безбрижно детињство које је прошло и које се никада више неће вратити, али и како наслућује будућност. Ова песма одражава сложену интеракцију између детињства и одраслог доба, обухватајући песниково интроспективно путовање. Песник своју песму отпочиње исповедним стиховима тако што признаје постојање разиграног детета у себи, упуштајући се у метафоричку игру живота. Понављајући мотив грљења, песник заправо сугерише унутрашње помирење између прошлости и садашњости, што може да симболизује самосаосећање и свакако, за његов узраст, високу самосвест. Извињење за сенке које су предмет претвориле у пепео и прах алудира на утицај животних изазова и потешкоцћа. Упркос свим потешкоћама на његовом животном путу, песник даје обећање самом себи да ће сачувати то малено, невино биће у чијој се кожи најбоље осећао, и у чијем добу је био најсрећнији. Жеља да се време врати и поврати невиност и радост детињства уводи тему носталгије и чежње за једноставношћу живота. Песник признаје утицај некадашњег „ја”, препознајући губитак дечије радости те јасно издефинисану свест о терету одрастања. Позивање на медведа, који представља симбол удобности (у кожи детета) и разиграности, само појачава везу са детињством. Разигране активности, као што су вожња, скакање, пузање и јурење за репом, представљају безбрижну природу младости у супротности са одговорностима и сложеношћу одраслог доба. Песма се одвија кроз препознавање терета и изазова са којима се људи суочавају у одраслом добу. Песник нам кроз своје песничко нараторство поручује да силно жели да се ослободи оних сувопарних, цикличних образаца понашања одраслих, те да поврати ону насушну радозналост детета и искрице његове разбуктале маште. Помињање сенке која пада на круг и потребе за превазилажењем трауме уноси мрачнији елемент у ову песму. С друге стране, позив да црна избледи и уступи место црвеној сугерише путовање ка духовном зацељивању и трансформацији. У завршним стиховима, песник се враћа слици тужног детета у себи, наглашавајући чежњу за оном препознатљивом и исконском дечјом енергијом и радошћу. Жеља да продужи своје детињство, уједно означава потрагу за равнотежом и интеграцијом – хармоничан суживот детета и одраслог „ја”. У својој песми, песник путује стазама сопственог детињства, успут скупљајући оне најдраже успомене, како би их сачувао од заборава или их пак искористио у неко окрутније време које тек предстоји.
КАТЕГОРИЈА ФАКУЛТЕТ
У овој категорији, уметнички најуспелија и хуманистички мисаоно најдубља песма је песма под насловом „Гавран” (шифра АВИС РАРА) чији је аутор Тања Малетић из Београда. Ово је суштински интроспективна песма која се бави темама егзистенцијализма и потраге за смислом у свету окаљаном равнодушношћу, похлепом и бесмислом „савршеног” живота. Употреба врло живих, али мрачних слика (готово дистопијских), додаје мистериозан тон читавом песничком наративу. Гавран је оличење демонске силе која све оно добро, искрено и аутентично жели да повуче на дно, у сам понор пакла. Песникиња врло храбро износи критику на рачун оних који су своје вредности и идеале мењали за материјалну корист. Песникиња доводи у питање вредност тежњи ка слави и признањима, наглашавајући дубок осећај празнине која често прати таква достигнућа. Песма подстиче интроспекцију и наглашава самосвест, сугеришући да се права срећа не налази у спољашњим и материјалним вредностима, већ у нечијој повезаности са аутентичношћу и одликама једног врлог човека. Понављајући мотив прозора од слоноваче, песникиња са иронијом гледа на све оне који су душу продали за мало материјалног ужитка. Овај појам је појачан контрастом између прозора од слоноваче и бетонског краљевства, где преовлађују друштвена очекивања и материјализам. Песма истражује и стваралачку борбу и истрајност у тој борби. Како песма напредује, песникиња све више размишља о смрти и пролазној природи живота. Постоји осећај резигнације и прихватања неизбежног, али и одлучност да се тражи циљ чак и у суочавању са неизвесношћу. Завршни стихови дају живописну слику пустог света у коме су снови избледели, срећа само далеко сећање, а потрага за човеком мучни подухват. У овој песми ауторка наглашава загонетну и неухватљиву природу потраге за значењем и смислом постојања. Песма „Гавран” позива на испитивање егзистенцијалних тема, позивајући читаоце да размисле о сопственим вредностима и тежњама у потрази за истинском срећом, у свету који се понекад може чинити бесмисленим. Аутентична употреба симболике и богатство песничких слика доприноси дубини и резонанцији саме песме која, несумњиво, на читаоца оставља дубок траг.
Др Ана Стјеља
A 2024-dik évi Milan Dundjerski Díj odaítélésének megindoklása
A magyar nyelvű pályaművek és az első díjat nyert alkotás értékelése
Az idei évi pályázatra magyar nyelvű pályaművek csupán középiskolásoktól érkeztek be, egyetemistáktól nem. A versek száma ugyanakkor a korábbi években mindkét kategóriába befutott pályaművek számát meghaladta, és a magyar nyelvű versek mezőnye érték tekintetében is erősebb volt a korábbi évek pályázati anyagainál. A beküldött versek között egyetlen olyan sem akad, mely a középiskolás korosztály jellemző tárgyait: a felnőtté válás nehézségeit, az értelem keresését, a szerelmi érzést vagy a társadalom égető problémáit (például a szexuális erőszak kérdését) anakronikus, szentimentális vagy esetleges közhelyek segítségével fejezné ki. Ellenkezőleg: a versek a világirodalom és a magyar irodalom klasszikus és kortárs szerzőinek ismeretéről tanúskodnak. A szerzők alulstilizált, a mindennapi beszéd elemeit is tartalmazó versnyelvet használnak, az irónia eszközével és groteszk effektusokkal, tudatosan építik fel költeményeiket.
A pályázati anyagban három, a Dezsőke, a Borvörös és a Színház jeligével pályázó versenyző költeményei képviselnek egyenletesen magas színvonalat. A Színház jeligével beérkezett két költemény a látszat és a lényeg ellentétére kérdez rá, a századforduló költészetének eszközeit megidézve. A Borvörös jeligét választó fiatal költő első, címtelen versének lírai énje szaggatott, kétsoros versszakokban ad önmagáról eredeti és hiteles jellemzést. A képek és a meghökkentő megállapítások sorjázása Villon Apróképek balladájára emlékeztet. Nekem szerelem című versében pedig a mélységében ambivalenssé váló, ellentmondások sorával kifejezhető szerelmi érzést mutatja be.
A Dezsőke jeligéjű szerző Te című költeményét javasoljuk Milan Dundjerski Díjra. A költemény lírai énje megnevezetlen gyerekkori barátját szólítja meg, barátját azzal szembesíti, hogy az egymástól távol töltött idő alatt negatív előjelű változás ment benne végbe:
amióta utoljára beszéltünk,
téged már teljesen más érdekel,
más világba csöppentél,
olyan szavakat használsz,
rád sem ismerek már,
szofisztikált lettél, „pedigrés”.
A költemény világosan kifejezi, hogy a versént és a gyerekkori társát egymáshoz kapcsoló barátság mekkora értéket képviselt. A záróstrófában a lírai én az értékvesztést úgy teszi végérvényessé, hogy felidézi a pillanatot, amikor feléje közeledő, rég nem látott barátját megpillantva rádöbbent, már nem azt a személyt látja, akit egykor közelről ismert.
Dr. Utasi Csilla
АНТИЦИПАЦИЈА
Дете у мени игра се,
Игра,
Изнова игра.
Грлимо се.
Извини за све сенке које су попадале по теби,
толико,
да си постао пепео и прах.
Немој да се плашиш, бићу ту
Биће све у реду и враћам.
Вратићу време за нас,
За тебе и себе.
Ти, онај твој медвед и ја.
И све што ти је скидало осмех,
све си предвидео,
нисам те се сетио.
Нисам…
Ниси хтео - нисам могао,
Твоје детињство - Моје детињство.
Све оно дечје у теби је нестало у мени.
Волим те,
грлим те,
јако,
осетим те,
разумем те.
Осетим твоје ране на себи, потиснуо сам и заборавио те.
Ту сам, немој да се плашиш,
Ти, медвед, ја.
Мој је медвед и са њим се играм,
Цео дан,
возим,
скачем,
пузим,
бежим,
покушавам да ухватим свој реп.
Хоћу много кафе,
Још те кафе,
да ми реп још порасте,
да могу да га стигнем и сустигнем,
идем у круг и вртим исту причу.
Желим да дорастем свету великих,
да вијам свој посао;
Да стрепиш,
трпиш осуду,
свуд страх и бриге.
Хоћу живот одраслих,
мој ће бити бајка и стално ћу да се санкам,
имаћу своју љубав,
ми ћемо ићи свуд,
бићу космонаут,
а она докторица,
путоваћемо по свету и васиони;
И даље идеш у круг и покушаваш да довијаш реп,
Ту сам те изгубио.
Тад је на круг пала сенка,
Превише је тамно и морам отворити пут и избавити се из трауме.
Али то дете.
Дете у мени је тужно,
није вијало свој реп,
неко му је срушио лет
и није живело изнад дуге,
ни сад.
Мора црно да избледи,
Да се зарумени,
Да расте.
Ти, медвед и ја.
И све дечје да живи у мени.
ГАВРАН
Док облаци дрхте свуд по своду тмурном,
оком хватам трзаје на крову тамном.
Зидове мог дома гавран руши кљуном
и док жваће камен, разговара са мном:
„Видиш ли? На хоризонту гори ватра,
а доле свет нови рађа се и плаче.
Зар није то чудно када се посматра
свет кроз прозоре од слоноваче?
Једном буди човек! Крени у подножје,
сретни се са грехом и пронађи себе,
јер у висинама нема силе божје.
Зашто хваташ бројаницу без потребе?
Пијачни је дан у царству од бетона.
Иди да купујеш док ти не однесу
све од игле па до теретних вагона:
Љубав, веру, наду, девственост, поштење,
лепоту, славу... продају на мерење,
лепо спаковане у шарену кесу.”
„Они су купили и срећу и успех,
купили од света славу и признање,
за злато добили и сузу и осмех,
али када злато дочека кључање,
неће потрајати ниједно од знамења,
јер су им лица од камења,
јер су им речи од камења,
јер су им песме од камења,
јер су им душе од камења,
јер су им гласне жице од камења
и тек када свако од њих свој крај дочека,
схватиће – не чују речи хвале, подстрека
и не виде цвеће, сузе ни кајања,
јер им иста иловача погледе заклања.
Затражиће назад бачене дукате
када схвате, али биће касно.”
„Ти још увек верујеш у идеале,
музиком се појиш, реч ти је светиња.
Куле твојих снова одавно су пале.
Твој сан под пепелом одавно не тиња.
Зар мислиш да можеш још боље од себе?
Зар о било чему још можеш да судиш?
Не спаваш и пишеш ово без потребе
док одбијаш срећу која ти се нуди.
Стваралаштво твоје ниско је и бедно,
а ти хоћеш свету да делујеш мудро,
па бележиш нешто тужно, непрегледно
и све ти је јадно и све ти је чудно.
Још увек се равнаш с мртвим песницима
и у пропаст тераш венце својих снова.
Ређаш на папиру безначајна слова.
Смислу бесмислено кујеш ланце рима.”
„Нема више смисла да све бесмисленим
сматрам и кајем се што пишем стихове.
Лако је онима што нису искрени.
Они на пијаци сад продају снове.
Када дођу кише и кад сперу блато
са стрмих бокова вечитих планина,
груменови ситни знаће да су зато
пали у подножје да се свуда види
како ниске стене надраста истина.
Ако и ја паднем, знаћу: није залуд,
јер макар на кратко бејах близу смислу.
Уздигнуте главе планину покислу
гледаћу и бићу скамењени лабуд.”
„Размисли... Па ко ти се смејао не би!
Ти стварно умеш да помогнеш свима:
песницима, просјацима, незнаним путницима...
али не умеш да помогнеш себи.
Траг ти није крвав, али си убица,
тај који злослови где год се појави.
Ти си гадна зверка са хиљаду лица
којој гордост дуго већ ради о глави.
Ал’ не брини, такви су зверови ретки,
проткани добротом и проткани злобом.
Како висок бити кад царују тобом
људска веровања и вукови степски?
Узалуд се спасу надаш!
Ниси тамо где припадаш!
Твоје речи мало значе
кад свет гледаш са висине,
корак даље од истине,
кроз прозор од слоноваче.”
,,Дом који ти кљуцаш краси сиромаштво.
Споља је остало све велико, ташто,
а изнутра владају туга и тама.
Боли те шта чиниш, јер ти кљун прелама.
Ти си само демон који зна истину
и грешком у црно одевен анђео.
Када се сви твоји у небеса вину,
лети с њима или постани пепео.
Ако је грех што живим негде између сна и јаве,
онда ћу одмах поћи на пут, али погнуте главе
и, ако треба, осећаћу страх од небеских сила,
ако је ово једини начин да добијем крила.
Сад збогом остај чији год да си, црни гавране!
Сад одлазим да срећне и грешне до пропасти пратим.
Док је још време, одавде одлети
заборави сате, тренутке и дане,
заборави овај крај који нам прети
и сети се мене, ако се вратим.”
Птици пукоше и кљун и лобања.
Она паде тихо, попут сувог листа,
па постаде сунце мрачнога свитања
под чијим ће зраком тама да заблиста.
Лакомислено у свету равнодушних,
где заборав влада још од памтивека,
почех, с много наде, у лицима тужних
угашеном свећом да тражим човека.
Нестало је среће, дуката и снова.
Осмеси су били варка, ништа више.
Ти људи су само јата гавранова
које бесни ветар на гранама њише.
И тај ветар дува сваки дан све јаче.
Да ли све то беше стварно, запитам се
чим угледам црни кљун и црно крило,
а да ли се икад вратих не сећам се,
јер ме мртво сунце није упамтило,
већ остало у празном прозору
од слоноваче.
