Српски  Magyar 

"Ленкин прстен" Срђану Малешевићу

Жири за доделу "Ленкиног прстена", награде за најбољу љубавну песму, који је радио у саставу: др Зоран Ђерић (председник), др Драгана В. Тодоресков (чланица) и Биљана Пушкар (чланица), на последњој седници, 15. новембра 2021. године, одлучио је да награду за најбољу љубавну песму 2021. године, "ЛЕНКИН ПРСТЕН" добије песма „Кад одеш“, Срђана Малешевића, песника из Шида.

Одлука је донета са два гласа за и једним за Живка Николића (др Драгана В. Тодоресков). Уручење награде је 19. новембра 2021. године, у Србобрану.

Према пропозицијама, у конкуренцији су биле песме љубавне тематике, које су објављене у периодици, односно у посебним књигама, између два додељивања награда, од новембра 2020. до новембра 2021. године.

Награђена песма објављена је у дневним новинама Дан, Подгорица, 13. октобар 2021. године.

Срђан Малешевић је рођен 1971. године у Вуковару. Прве песме је објавио 1992. године. Прву самосталну књигу песама је објавио 1995. године, под називом „Претпоноћне и друге песме“, другу 1999. године под називом „Одлазак са Итаке“ а трећу 2014. године под називом „Одјек над равницом“. Пише и прозу коју је објављивао у књижевној периодици. Позоришном представом, под називом „Варошка капија“, обновио је рад Аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ у Шиду. Песме су му Перо Зубац, Павел Гатајанцу, Светислав Ненадовић, Дејан Томић...). Песме су му превођене на енглески, немачки, руски, македонски, русински и словачки језик. Од 2005. године до данас је преседник организационог одбора културне манифестације „Вишњићеви дани“. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Председник је Књижевне заједнице Шид и директор „Културно-образовног центра“ у Шиду. Добитник књижевне награде „Аполон“ за 2016. годину. Живи и ради у Шиду и Сремској Митровици.

Песма “Кад одеш” је написана у најбољој традицији љубавних песама. Темом одласка (односно умирања, смрти), подсећа на романтичарске песме: од Бранка Радичевића, Змаја и Лазе Костића, преко песама Мирослава Антића, Пере Зупца и Душка Трифуновића, до наших савременика - Ђорђа Балашевића, Благоја Баковића, Мирослава Алексића. Сва је у славу вољене жене, а њен одлазак, једног дана несумњив, лирски субјект најављује са великом тугом, али и са иронијом.     Честитамо му!

др Зоран Ђерић, председник





Службени лист