Бројни грађани Србобрана, представници локалне самоуправе, државних органа, разних организација и удружења, обележили су данас две деценије од трагичног 24. марта 1999. године и почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.
Овим поводом они су се окупили у цркви Богојављења Господњег где је служен помен свим жртвама овог рата, а затим су на споменик погинулим у ратовима током деведесетих година, који је подигнут у порти цркве, положени венци.
Венце на споменик положили су прадставници: општине Србобран, Војске Србије, Министарства унутрашњих послова, Савез удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца АП Војводине, УРВИ општине Србобран, ОО Субнор Србобран, УРВИ ППД Новог Сада, УРМВИ Новог Сада, УРВИ општине Жабаљ, УРВИ општине Оџаци, УРВИ Сомбора, УРВИ општине Нови Кнежевац, УРВИ општине Бачка Топола, Удружење "Храбри борци" Србобран, као и општински одбори Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и Јединствене Србије.
Након полагања венаца окупљенима се обратио председник општине Србобран Радивој Парошки, који је истакао да Србобран чува успомену на "78 дана бесомучног бомбардовања наше земље, уништавања људских живота, од мале деце, жена, стараца, трудница, свега што се могло уништавати, болница, школа и путева, мостова, касарни".
"Хтели су да убију и убијали су нас, на хиљаде жртва, цивилних жртава, на стотине убијених војника и полицајаца, који су бранили отаџбину. И не само то, под окриљем НАТО отимали су и отимају Косово и Метохију, погазили су принципе и темеље међународног права, Повеље УН, без објаве рата мучки, нападали су једну слободну поносну земљу која није претила никоме, ниједном свом суседу. Нападали су и убијали народ, бацали су касетне бомбе, бацали су бомбе са осиромашеним ураниујмом и ниједну сузу ни извињење зато нису пустили ни упутили, да не би показали ко је крив у томе. А ко је крив? Зар смо ми преорали српску земљу, зар смо ми запалили небо над Србијом, зар смо ми криви за то што су они убили преко 2.000 цивила и преко 700 војника и полицајаца. Хтели су да нас убију, а заборавили су да српски народ не може бити убијен, јер је то доказао у много већим ратовима, када је на милионе људи, жена, деце и стараца, а посебно војника изгинуло, али српски народ је опстао и опстаће. Нажалост, стално морамо да се боримо за слободу, стално морамо да се боримо за државу, за отаџбину, као и сада. Много жртва је пало, не може се све ни избројати. Хоћу, а на хиљаде је знаних и незнаних, само да истакнем неке, можда најтеже и најжалосније примере, који су се десили у тих 78 дана због којих смо ми данас овде окупљени, пред светим храмом богојављенским, србобранским, пред спомеником погинулим борцима у ратовима, јер не смемо да заборавимо све жртве које су пале за слободу и које су дате на олтар отаџбине.
Наравно, свака је жртва велика без обзира ком народу припадала, јер жртва није број, слово на папиру, слика у музеју, она је суза, она је бол, она је светиња. Због тога смо ми овде да се достојанствено сећамо и да се поклонимо сенима свих жртви, јер на такав начин чувамо и наше достојанство и нашу слободу, јер њихова жртва без обзира, да ли је цивилна или војна, није узалуд пала, она је пала управо за слободу, ми њу данас живимо.
На крају желим да истакнем и да се заједно присетимо оних најтрагичнијих жртви. Једна од њих је постала симбол свих невиних жртава, трогодишња девојчица Милица Ракић из Батајнице, која је страдала од гелера у свом дому. Марко Симић из Новог Пазара, двогодишњи дечак који страдао од разорне бомбе у наручју свога оца Владана. Љиљана Спасић, студент 4. године медицине страдала је у седмом месецу трудноће, у самом центру Ниша. Бојана Тошовић и њен отац Божина из Мердара, страдали су испред своје куће од гранате. У Рибници код Врања погинула је петнаестогодишња девојчица Ирена Митић, која је са својим оцем сејала кукуруз. На мосту преко Јужне Мораве у Владичином Хану, усмрћени су загрљени и заљубљени гимназијалци Гордана Николић и Милан Игњатовић. На мосту у Варварину под бомбама угашен је живот бриљантне математичарке Сање Миленковић, јер је НАТО агресор изручио смртоносни товар на Варварински мост и у црно завио 10 породица те оставио 27 тешких инвалида. Осим цивилних жртава имали смо и војно страдале пилоте Животу Ђурића, Зорана Радосављевића и Миленка Павловића, који су животе изгубили у неравноправној борби, а знали су на кога лете, знали су шта ће им се десити. Сећамо се јунака са Кошара, 108 јунака, ратника који су положили своје животе на олтар отаџбине, храбре војнике, полицајце, без којих сваки наш отпор би био узалудан, сећамо се и наших суграђана Синише Лаушева, Александра Бајина, Ранка Пантелића, њима и свима осталима цивилима, војницима, полицајцима страдалим у НАТО агресији, које нисам побројао и не може се то побројати, нека је вечна слава и захвалност, захвалност и свима онима који су бранили своју државу тада, онима који су заслужили да их се Србија сећа и никад не заборави", рекао је Парошки.
У име УРВИ ППД Србобран, председник Удружења Горан Мијонић захвалио се на подршци у организацији помена локалној самоуправи и председнику општине Радивоју Парошком.
