Ленкин прстен

Песник из Чикага Ђорђе Николић добитник је овогодишње књижевне награде „Ленкин прстен“, саопштио је трочлани жири који чине Зоран М. Мандић, председник, мр. Душан Стојковић и Наташа Пивнички, чланови. Николић је награђен за песму Фрушка Гора, објављену у додатку Култура дневног листа Вечерње новости, у јануару ове године. Николићу ће награда бити уручена у петак, 19. новембра, на свечаности у реновираној сали биоскопа у Србобрану. Овогодишњи лауреат постао је пре неколико дана и добитник националног признања за неговање српског језика и ћириличног писма међу припадницима дијаспоре, коју додељује Министарство за дијаспору.

Жири књижевне награде ЛЕНКИН ПРСТЕН, коју, традиционално од 2006. године, додељује Дом културе у Србобрану, за најбољу љубавну песму написану на српском језику и први  пут објављену у периоду између две награде, у саставу: Зоран М. Мандић, председник, мр. Душан Стојковић и Наташа Пивнички једногласно је ово престижно књижевно признање за 2010. годину доделио песнику ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ (1949, Рабровац код Опленца) из Чикага. Жири је на два састанка од 05. октобра и 04. новембра 2010. године разматрао тридесетак номинованих песама међу чијим ауторима се налзе и више истакнутих имена са савремене српске песничке сцене. Жири је, након пажљивог исчитавања, упоређивања и анализирања текстова који су прво ушли у шири, а потом и у ужи конкуренцијски избор, одлучио да награда ЛЕНКИН ПРСТЕН, припадне Ђорђу Николићу за песму ФРУШКА ГОРА,  објављену 20. јануара 2010. године на страници 23, са назнаком „из рукописа“ у додатку Култура дневног листа Вечерње новости из Београда. Љубавна песма ФРУШКА ГОРА написана је на начин Лазе Костића. Као што се Костићева песма Санта Мариа делла салуте ораторијски окончава вихорним узчашћем у васељенска пространства, увирањем у самог Бога, тако је и песма Ђорђа Николића особено, обожено, сновиђење. Оно што је доле, на Земљи, открива нам се као крило Богомајке, оно што је горе очовечује се вихорним узлетом / уткивањем нас самих у небеске просторе. То се не би збило без Фрушке горе која је, у овој песми, окупљајући све-симбол, попут чувене венецијанске цркве која је збрала у себи уметност, лепоту, Запад, хармонију, неименовану Ленку Дунђерски, мртву драгу, мајку, Богородицу, сан... Фрушка гора нас уткива у небо, праг је Божијих врата, усудни грумен, венац намастира. Гора (и она с које нам се Христос обратио надахњујући  нас речју и собом – заувек – и наша тела и наше душе). Еда би нас Господ увео у храм, Гора нас је вознесла. А понели смо собом сву нашу, нипошто дељиву, Љубав (нимало случајно у чувеној, такође и љубавној, епистоли Слово љубве, Деспот Стефан Лазаревић, у самом њеном срцу, цитира Јована Громовог који вели Бог је Љубав – Љубав је Бог) израњајући из незаборављене (пра)историје у којој нас је, отада сновно, давно ишчезло Панонско море мило, и умило. Умилостивљени, вођени руком невидовном – и то је онај скок, духовни, који је дат само врхунским песницима, ронимо небу из Потопа. Ова метафоричко-метафизичка, песничка слика која је “прича” о читавом људском живљењу, јестовању на земаљском шару, јакшићевска у бити  (његов орао, у истоименој песми рони у земљу, не могавши да се определи између узлета на горе и спуштања на доле}, али и «прочитано» јакшићевска јер одлуке има, и има је одувек - песнички казује како се рони, и наопачки, тако што се узлеће, и то из Потопа самог када је преостао само Ноје еда би се почело испочетка, васкрснуло у нови живот. Фрушка гора наша је арка која нас је из Потопа извела, она која није остала да броди, макар у сну, по таласима некада постојећег мора, већ по ваздушним струјама, ка Богу самом. То само Поезија може. У њој се сања тако што се сви снови и остварују. Песма о Фрушкој гори тако јесте песма о љубави уопште која чуда ствара (нимало случајно Мопасан пише Љубав јака као љубав) од које јаче силе нема, и о Поезији која Љубав по дефиницији јесте. А, у овој песми Ђорђа Николића Љубав се као таква остварила и то безобзира на модерна оспоравања да је у Поезији нема. Николић је тему Љубав маестрално, језички, метрички, емоционално и метафизички, имагинирао и оспољио у четири своја фрушкогорска катрена. У њима је ујединио љубав као светост настањену на божанском острву Фрушке горе.

Иначе, Ђорђе Николић је рођен у селу Раброву покрај Опленца, од оца Милуна, и мајке Надежде. Потиче из дома Епископа Дионисија, епархијског архијереја Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Почетком седамдесетих година Николић је из политичких разлога емигрирао у Америку. После стицања магистеријума завршио је докторске студије славистике на Нортвестерн универзитету. Живи и ради у Чикагу, САД.
Објавио је девет књига поезије за које је добио бројна међународна и национална признања, а 1977. године постао је лауреат Академије америчких песника у Њујорку. Поред писања, Николић се бави и превођењем са српског на енглески и са енглеског на српски језик. Ђорђе Николић је председник Српске народне библиотеке, основане у Чикагу 1990. године, председник Задужбине Милуна и Наде Николић, основане 1999. године, затим и потпредседник и уметнички директор добротворне Фондације „Иванка Милошевић“ у Чикагу. Оснивач је Књижевних свечаности „Благовести у Чикагу", чији је директор и уредник. Редовни је члан истакнутих академија, књижевних удружења и установа у свету, укључујући Америчко удружење писаца, Академију америчких песника, Друштво америчких песника, Друштво средње-западно америчких писаца, Америчко друштво песника, удружење књижевника Србије и ПЕН Центара у САД, Русији и Србији.

Николић је пети добитник награде „Ленкин прстен“. До сада су вредну књижевну награду добијали: Матија Бећковић за песму Парусија за Веру Павладољску, Војислав Карановић за песму Тунели, Александар Лукић за песму Несталне уобразиље – Русаље, и Благоје Свркота за Седам малих песама.