У Дому културе Србобран одржано је предавање о Хиландару током којег су представљене и ауторске фотографије Рајка Р. Каришића, уметничког фотографа из Београда. Каришић је на Светој Гори боравио више од 50 пута, направио је серијал вредних фотографија о монашком животу и светогорском манастиру, а забележио је и сцене настале неколико дана по избијању катастрофалног пожара који је ову светињу задесио у ноћи између 03. и 04. марта 2004. године.

"Велико ми је задовољство што сам да по ко зна који пут гост Дома културе у Србобрану, вечерас као актер једног другачијег културног дешавања, односно имам част да публици представим нашу Свету царску српску лавру манастир Хиландар. Свету Гору сам походио више од педесет пута, а како сам фотограф, у прилици сам да путем фотографија, или светлописа, представим сву лепоту и значај те наше духовне централе, која се више од осам векова моли за нас и целу васељену. Од како је 1198. године Свети Сава установио манастир на Атосу, непрекидно без и једног дана заостатка, се у оквиру цркве посвећене Ваведењу пресвете Богородице, одржавају литургије и вечерње службе на радост свих нас, а поготово оних који посете Хиландар и стану пред икону Богородице Тројеручице. 

Мојим фотографијама је обухваћен период од маја 2003. године, кад сам први пут боравио у манастиру, све до децембра 2024. кад сам задњи пут био тамо, никако и последњи. Више од 20 година бележим живот манастира, сведок сам једног времена, а посебно истичем ту трагичну 2004. годину, јер сам одмах по избијању пожара, у ноћи између 3. и 4. марта, добио дозволу старешине манастира за долазак, и тако будем једини цивил који је имао приступ Хиландару, како бих фотографисао страшне последице пожара. Још су ми свежи ти призори, мирис гарежи, пуцкетање искри у још димећим остацима дрвне грађе, монаси који спавају на војничким креветима у ходнику, јер су им изгореле келије у Главном и Белом конаку. 

То је једна посебна прича које се радо, и истовремено, нерадо сећам, јер немогуће је боравити у једном таквом историјском тренутку и остати равнодушан. Фотографисао сам кроз сузе у очима, али сам се трудио да направим што више светлописа, свестан да ће те фотагафије бити историјска документа, важни сведоци трагичног момента у осам векова живота једне тако значајне светиње", рекао је током предавања Каришић.